Zajednički Evropski Jezik

Evropa ima mnogo država, u kojima se govori još više jezika. Granice u

EU

, i u još par država, su nestale, može se slobodno putovati. Međutim, zbog različitosti jezika, ove granice kao nevidljivi berlinski zid razdvajaju države i ljude u njima. Bilo bi dobro razumeti naše bliže i dalje susede. Mogli bi mnogo naučiti jedni od drugih. Znanje običnih ljudi naizgled nije toliko važno, kao ono kod naučnika i poznatih ličnosti, ali oni poseduju znanje, iskustvo, informacije svakodnevice. Sve to bi mogli međusobno razmeniti u slučaju da govore

zajednički jezik.

Evropa

bi brže napredovala kad bi to znanje svakodnevice slobodno strujalo među ljudima. Iz iskustva znamo, kada smo u drugim Evropskim zemljama, osećamo se strano, jer ne razumemo jezik i ne znamo razgovarati sa ljudima. A bilo bi dobro bliže upoznati njihovu istoriju, kulturu, navike! Razmenili bi misli, iskustva, ciljeve i sve to bez zvaničnog jezika. To bi značio napredak u kulturnom i privrednom smislu, kad bi se – ma gde u Evropi – sporazumevali međusobno bez jezičkih granica. Van Evrope privredne velesile (SAD, Kina) imaju svoj zajednički jezik. To im daje prednost koju trebamo sustići!

Trenutno u Evropi ljudi se sporazumevaju pomoću 3-4 jezika. Među njima na prvom mestu je engleski (verovatno pod uticajem SAD), iako od ukupno 46 (+19) evropskih država u svega tri je engleski zvaničan jezik. Da li to znači da je engleski jezik bolji od ostalih? Evropa je daleko svestranija, šarenija od toga, i ne bi trebalo da se podvrgne ni jednom silom nametnutom govornom-pisanom jeziku. Kao da engleski potiskuje sve ostale jezike. Preuzimamo engleske izraze, slengove (!), čak i onda, kad osećamo njihovu neadekvatnost, njihov strani zvuk. Preuzimamo reči bez prevoda. Pišemo SMS i e-mail, like-ujemo celebove i frendove na facebook-u, jer smo fanovi, koristimo tablet, pendrive, USB, itd. Ali Evropa nije engleska jezička svojina! Polako gubimo državni, nacionalni jezik. Očekuje se da male države nauče jezik velikih država. Ako to ne urade deklarišu se kao nekulturni, kao nesposobni za adaptaciju. Jezik malih državanije nije manje važan od jezika velikih država! Svako voli i duboko se vezuje za svoj maternji jezik. Mnogi imaju čak averziju prema dominantnim jezicima, jer osećaju da su prisiljeni na neku vrstu asimilacije. Ako koji od njih i nauče, još uvek nema garancije za međusobno sporazumevanje. Npr. ako znam nemački, sa Francuzom nije sigurno da ću komunicirati. Karakteristično je da ljudi velikih država nerado uče strani jezik. Nemac iz principa neće naučiti francuski, engleski; i obnuto. Zato je važno da imamo jedan zajednički, za svakoga prihvatljiv jezik. Ne sme ni jedan samostalan jezik da dobije funkciju

zajedničkog evropskog jezika

. Ničiji jezik nije bolji, prihvatljiviji od ostalih jezika!

To će biti jezik Evrope, znači u njemu treba da učestvuju evropske zemlje sa svojim zvaničnim državnim i regionalnim jezicima. Bilo bi dobro kad bi postojao jedan jezik sastavljen od danas korištenih, aktivnih jezika; kad bi svako našao i svoj u njemu. Tu bi bile prvenstveno reči koje su slične, koje su sastavni deo mnogih jezika. Po mogućnosti kraće reči. (Npr. reč: dobar, -ra, -ro – na ruskom: harašo – na mađarskom: jó) Kraće reči manje mesta zauzimaju i u klasičnoj, i u digitalnoj formi. Manje mastila, papira, CD-a, memorije, skladištenja, itd. Njih je lakše naučiti, izgovoriti, brzo i pravilno napisati. Prednost kod telefonskih poruka: manje karaktera za ukucavanje, nema potrebe skraćivati reči. Poželjno i praktično bi bilo jedan glas (slovo) označiti sa jednim karakterom. Da ne bude 2-3 znaka u jednom slovu. Složeniji glasovi bi se označili pomoću crtice, apostrofa, podvlačenja, itd. – sve u svrhu jednog karaktera, tj. jednostavnosti.

Npr. engleski ili francuski jezik ovakvim uslovima uopšte ne odgovara. Izgovor skoro svake reči se posebno uči. Jedno slovo ima 2-3 načina izgovaranja, ili se jedan glas ispisuje sa 2-3-4 slova. Reči u pisanom obliku sadrže nepotrebna slova, koja se prilikom govora ne izgovaraju. Sve to teško je naučiti, i iziskuje višak karaktera pri ukucavanju. Primer na engleskom: to, too, two, you, crew. Ove reči se, prilikom izgovaranja, završavaju na "U", ali se sasvim različito pišu: U = O, OO, OU, EW, WO. Ko prvi put vidi ovo, taj neće znati pravilan izgovor. Mada engleski jezik koristi skraćenu latiničnu abecedu, iz primera se vidi, da uprkos tome, nije nimalo jednostavan. Čak šta više, i unutar engleskog jezičkog područja, u raznim zemljama, pa čak i unutar jedne države, jedna te ista reč se izgovara sasvim različito.

Za

zajednički evropski jezik

treba nam jedna jedinstvena pisana forma. Nema svrhe kombinovati latinično i ćirilično pismo. Latinica zauzima manje prostora, retka su slova sa dva karaktera. Podela na rodove (muški, ženski, srednji), isto je nepotrebna, jer se ustvari koriste razne reči za isto značenje. Razlikovati prilikom oslovljavanja “ti” i “vi”, takođe samo komplikuje jezik, itd.

Procentualni udeo reči u

zajedničkom jeziku

zasnivao bi se na tome, koliko njih govori jedan određen jezik. Ako jedna država prostorno pripada Evropi sa 5%, onda zvaničan jezik te oblasti može da uzme približno toliko udela u

zajedničkom jeziku

. (Dužina reči i ovde je važna.) Međutim, ne bi valjalo, kad bi se najviše upotrebljavane, svakodnevne rečenice sastojale od izraza uzetih od 2-3 velike, “popularne” države. Tad bi ceo projekt izgubio smisao. U svakodnevnom govoru najčešće korišćenih 7000-8000 izraza treba da sadržavaju u pravilnom procentu reči tzv. manjih jezika. Gramatika neka bude što jednostavnija.

Mrtvi jezici, veštački jezici (npr. esperanto), nacionalni i verski jezici koji potiču sa van-evropskih prostora, nisu prikladni za naš jezik. Treba da napravimo jedan živi, moderan, neutralni

evropski jezik.

Nov Jezik Evrope

širio bi se preko medija, preko internet, televizije, radija, tako da se podjednako razvija na celom kontinentu. Danas to više nije problem. Učili bi ga pored nacionalnog jezika već od zabavišta. I dalje bi živeo maternji jezik, koji bi donekle bio deo

zajedničkog jezika

. A dobili bi još i niz dodatnih pednosti: npr. ukinulo bi se višejezično uputsvo za upotrebu kod raznih proizvoda.To bi značilo uštedu za proizvođača, koji je sada često primoran da pravi cele knjižice za upotrebu, jer se mora pridržavati lokalnih zakona. Sve to iziskuje mnogo papira, što opet ima uticaja na zaštitu prirode.

Cilj stranice

eu-babel.eu

je stvaranje

Zajedničkog Evropskog Jezika

. Voleo bih da u tom poslu učestvuju kako privatna, tako i stručna lica. Što više nas radi na njemu, stim više će to biti jezik zajednice, tj. naš jezik.